Joana

Adrian, kasnim je l’? ☻

1.Pearl Jam- Sleight of Hand

Jedna od najmelanholičnijih pesama koju sam čula ikada. Podseća na zimu, maglu, onaj miris hladnoće, i malo snega koji je pao početkom godine. Nije od onih koje ćete slušati zato što ste tužni do besvesti..nego.. tera na razmišljanja, puno takvih. Volela bih da ih slušam uživo..

 Omiljene- Even Flow, Oceans, Black, Alone ( Alice in Chains) , Dissident ...

2. PJ Harvey- Perfect Day, Elize...

Hm....Ne znam zašto, al` ne vole ih mnogi..Opet, ne znam zašto, ali kad sam prvi put čula ’Angeline’, dopadala mi se svaka sledeća..’Perfect Day, Eliz’ volim dok putujem..širi neku bolesnu energiju...daje neki nadr*an stav. Nju vezujem za noć.

(Chauro, :* )

3. Ill Nino- What Comes Around

Ova mi je posvećena. Stop. Hmm..i nije baš optimistična, no, dobro. Stop. Bilo je to u afektu. Stop. Hard core rules. Stop.

4. Candlebox- No sense

Oni su mi konstantnost. Pesmu mogu da slušam neprekidno.Dakle, ’Candlebox faza’ je u toku.......................................Nekako idu uz potkrovlje. I uz boemisanje.  I vino. ............. .. .. . .. . .. . .. .. .. . . . Rain, It’s Alright,  You, Far Behind...Moje trenutno vegetiranje. Dakle, ove ne vezujem ni za koga.

5. Red Hot Chili Peppers – Wet sand

Jedna od omiljenih sa poslednjeg albuma. Dakle, koncert će sigurno biti nešto spektakularno, jer sam 1. zamalo ostala bez karte, 2. zamolila profesora filozofije da odloži ispit za 25., ali..3. Ispit iz sociologije je zakazan za 26. Znači, ne znam kako ću sve to izvesti..ali biću u Inđiji te večeri....  My favorite- Under the bridge, Can’ stop, Breaking The Girl, I Could Have Lied, Don’t Forget Me, Scar Tissue, Dosed, Around The World , Hard To Concentrate..

See You There...

6. Guano Apes- Rain

Hm.

7. Gorillaz – El Manana

8. Kanda, Kodza i Nebojša- Ton po Ton

I dalje tvrdim da su oni nešto najposebnije na našoj muzičkoj sceni. Kad su svirali prošle godine na jednom od splavova, nisam imala kintu, al’ sam otišla i blejala ispred na bedemima sa gomilom studenata, i osećaj je bio prosto neopisiv... Na crvenom platnu koje prekriva splav padale su senke celog benda...Čak su se videle i Olijeve kikice..Boles’ ...Lik je k’o iz vasione..

Najsvetliji dan, Biću Dobro, Demons, Plaše dečake, Righteous, Staro za Novo, Proći će i Njihovo...

9. Manu Chao- Mentira

Oni su prosto realni. I jednostavni. U tekstovima i  muzici. Al’ su perverzni. Veoma perverzni.

10. Ritam Nereda- Go Away

Kad sam ušao u lift bilo je oko deset sati. Očigledno je sve bilo protiv mene, jer čim sam zakoračio u isti, sve je postalo crno. Bio sam u ustima lifta, i nije mi bilo nimalo prijatno. Jebena Struja. Jebeni grad. Seo sam dole i udario nogom u metalna vrata. Zvuk mi se obio o slepoočnice. Kako je eho prostrujao dole niz sajle, tako se i u meni nataložio bes i pustio vazduh da ispliva gore kroz nozdrve. Bio sam medju spratovima, petog i četvrtog, možda. Bio sam Tu, Negde, Između i čekao svetlo da me odvede Dole.

Ispuštao sam težinu iz sebe kroz dim. Žar cigarete je u mraku titrao levo-desno i kad bih odvojio pogled od njega video bih stotine takvih okolo. Po glavi mi se motao Niče i njegova  ’la religion de la souffrance’ dok sam zamišljao kako bi bilo zauvek ostati ovde. Koliko bi to zaista bilo moralno prema meni, a i prema beskičmenim bakicama kojima je lift postao neophodna zabava. Moj samoživ ego je ipak shvatio da bi to bilo pogubno i sablasno u samom korenu pomisli, kamoli prakse. Moj racio je ipak shvatio da to ne bilo pogubno i sablasno za one u kojima sam pustio korenje. Za one koji su moje prakse bili siti.

Bila mi je data životna šansa da nesebično mislim sam sa sobom, otvorenih očiju u mračnom liftu, kao u kavezu, dok Sila ne odluči da me pusti napolje kako bih nastavio da proždirem psihu svih malenih mozgova koji nisu mogli bez mojih zuba.

Nije mi išlo ovo vežbanje strpljenja jer me je teralo da se prisetim svih svojih sranja posejanih na uglavnom plodnoj podlozi. Većina Je nikla i to veoma uspešno, bacajući svoje grane u visine pa u moja leđa, šibajući me pri svakoj pomisli da se pokajem. Jer moje kajanje nije bilo požrtvovano, već manipulativno.

Pola sata pre, iz stana je izletela besna Marija, sejući svoju verbalnu pljuvačku na Mene, dok sam, krešući upaljač, gledao u plamen, mirisao plin, i mislio na to kako bi bilo dobro da je ne vidim nikad više u svom, već komplikovanom životu. 

Marija je bila kučka puna samopouzdanja samo kad sam ja bio u pitanju. Samo samopouzdanje kao takvo, nije mi smetalo, jer sam lako mogao da ga ugazim . Štaviše, bilo mi je smešno. Imao sam osećaj da se brani od mene tako što bi pokušavala da me povredi nekim postupkom imbecila. U stvari, možda sve to i nije bilo toliko imbecilno, al’ je mene previše bolelo uvo. Bila je dobra u gubljenju vremena. Bila je dobra za moju okorelu samoću. Bila je dobra kad mi napravi sendvič, obriše prašinu i udovoljava u svakom smislu. Bila je student prve godine Medicine, i skroz napaljena na celu tu priču o belim mantilima i poprečno presečenim žabama. Danima me davila pričom o babi-lešu koja nema oči, nema kožu, cela je plava, odrana, vade joj srce i bubrege da bi bolje skontali gradivo anatomije. Upoznao sam je (Mariju, ne babu) kad sam bacao đubre u kontejner ispred. Saplela se o limenku Shvepsa i razbila koleno. Od tad sam je viđao svakog dana. Od tad je proshlo šest meseci. Mnogo se umešala u sve moje, a to prosto nisam umeo da dozvolim. Zato sam je isterao iz stana pre pola sata.

-               ’ajde pali, nerviraš me!- rekao sam.

-               Molim!? Šta ti je sad odjednom?!!- odma’ je počela ..

-               Nije mi ništa. Samo hoću da ne dolaziš više.

-               Jel’ sam rekla nešto?

-               Ne, jebote, nisi ništa rekla, neću da te vidim više u životu, ne trebaš mi, idi nađi nekog novog, biće ti bolje!

-               Šta se, bre, sad praviš svetac? Mnogo tebe zabole da l’ će mi biti bolje il’ ne. Nemoj da sereš!

-               Samo nemoj da vičeš, razbija me glavudza..Idi.

-               Koji si ti samoživi peder, e...Ma, zabole me, u pravu si, ne  treba mi luzer kao ti u životu.

-               Eto, vidiš kako si pametna. Ae..

Počela je da me ljubi divljački, pokušavajući da istera svoje. Nije mi bilo do tih samodokazujućih ispada, pa sam je zgrabio za zglobove i gurnuo ka ulaznim vratima. Ponovo je rekla da sam samoživi peder, i ponovo krenula nazad, ponovo sam je gurnuo, onda je počela da plače, ne od žalosti, već besa, imala je ozbiljan problem sa moralnim vrednostima, trebala je da manje priča u prazno, a više ceni sebe.

-               Đubre !

-               Dušo ! Pa-pa..

Bacio sam poslednji pogled u dubinu njnog dekoltea, a onda fino zatvorio i okrenuo ključ. Čulo se šmrckanje nosa, a brzo je i zvuk štikli nestao. Ko zna gde je otišla. Možda je ponovo nagazila na limenku i slomila glavu. Nije više moje da mislim. Spustio sam upaljač na sto i bacio se na dvosed.  Bilo je oko devet i trideset pet. Skoncentrisao sam se na sekundaru, i pokušao da se setim pesme koja će odgovarati tom ritmu.  Na kraju sam samo ispuštao glasove. Bio sam umoran. Mogao sam da prespavam život.

Na stolu je bio presavijen papir sa rezultatima testa ličnosti koji sam radio pre nekih dvadesetak dana. Isti mi je dala Nina, devojka sa trećeg sprata, Jovanina koleginica. Koliko sam shvatio, ja to popunim, mi se sretnemo na stepeništu, dam joj popunjeno, ona to odnese profesoru Kosticu, on analizira, a ja dobijem manje-više pouzdane odgovore na svoja neodgovorena pitanja. Učinio sam joj uslugu, trebala joj je šestica iz metodologije. Jadnica je trebala da ulovi još 99oro. Ne znam kako sam joj ja pao na pamet. Izgleda da mi je sve na čelu pisalo. Bio sam savršen za njihove psihološke akrobacije. Verovatno će me za dve godine ova ista Nina, sa stečenom podmuklošću tokom studiranja, pozvati na izlet u Niš. Ili Kruševac. Ili će biti direktna i reći da sam k’o stvoren za Sivi dom. Jovana će mi šmekerski namigivati dok upoznajem svog budućeg najboljeg druga koji umače prst u mravinjak, a onda ga sa apetitom poliže. A sve to dok gleda kroz rešetke visoke da se vide s’ Meseca.  Jebote, šta je ovo? Ovo nisam ja. Ludim. Ludim. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa.

 *Skloni ste da prihvatate ljude koje srećete sa uverenjem da su dobri, pošteni, blagonakloni..Nemojte brinuti ako je to tako. U protivnom, pre nego što druge optužite za licemerje, zapitajte se niste li ih Vi pogrešno procenili.*

*Kod vas postoje izvesne psihološke osnove da bi, u nepovoljnim okolnostima života mogli da ’skliznete’ u neko zavisničko ponašanje (od alkohola, seksa, droge) kao rešenju za neke od Vaših problema. *

*Ako već imate neutaživu potrebu za ljubavlju Vama je činiti samo dve stvari: 1) ili smanjite zahtevnost prema osobi koju stvarno volite ili 2) svoju potrebu za ljubavlju rasporedite na veći broj osoba koje su Vam seksualno (ljubavno) dostupne.*

Šta je , bre ovo, jebote? Čika Kostić je dobro igrao ulogu Gospoda. Čika Kostić me je poznavao. Bacio sam papir. Navukao svoje iznošene plave starke i izleteo napolje. Sa vrha stepeništa video sam bakicu u crnom kako krišom ostavlja đubre ispred tuđih vrata. Nije me primetila. Onda je potrčala kao da to isto đubre juri za njom. Nisam hteo da reagujem. Proždreću je drugi put. Pozvao sam lift.