Joana

Sedeo sam na svom sedmom balkonu i gledao sve te uljeze sa visine. Setio sam se svojih klinačkih poduhvata punih besa, kad sam punio kese vodom i maltretirao Goranca koji je 24/7 dimio u svom kvazikiosku,misleći da poseduje Mc Donalds, a u stvari je samo trovao jadne ljude koji su mu verovali. Ne znam što, al’mamlaz je to debelo koristio, i zagađivao već zagađen vazduh ovog zagađenog grada. Pričalo se da je hvatao lutalice i hranio ljude psećim pljeskavicama. Pričalo se da je birao lepe psiće, i hvatao ih tako što ih je mamio dimljenim mesom isto tako lepog psića u svoj Mc. Jednom sam bio toliko besan da sam ščepao ogromnu kesu i napunio je do vrha i toliko zamahnuo da je tol’ko puklo, da je onaj koji je jeo unutra verovatno umro na licu mesta. Učinio sam mu uslugu. Bolje da umre od straha, nego od pseće pljeskavice. Besni Goran je istrčao i psovao u nebo. Imao je opasan okršaj s’ Bogom, jer očigledno nije znao kome se obraća. Bio sam zadovoljan ishodom svog manevrisanja, pa sam isto tako zadovoljno ušao u sobu.

Svo to prisećanje mi je škodilo, jer nisam mogao da verujem da sam samo par godina unazad bio tolika stoka. Goran je i dan danas tu ispod, ilegalno je proširio svoje carstvo, jer niko nije mogao da mu zabrani, pa je sav njegov pseći dim išao pravo u moj balkon, tako da , kad bih izašao van, osetio bih se kao pseća pljeskavica. I dalje je trovao ljude. Ljudi se i dalje nisu bunili. Trovanje je postalo In.

Sa svog balkona sam imao dobar pogled na severni deo grada. I na druge balkone u severnom delu grada. Zanimljive balkone. Mogao sam da napišem knjigu koju bih nazvao ’Patologija porodica iza severnih balkona’ ili ’Nasilje nad ženama iza severnih balkona’ ili ’Sex iza severnih balkona’ ili ’Jovana iza severnog balkona’. Mmmmm. Jovana. Jovana. J.o. v. a. n. a.  Znao sam svaki njen pokret na onom njenom žutom balkonu. Tačnije, retko kad sam je viđao tamo. Ali kad jesam, imao sam utisak da će cela mrežnjača sa sve očnim opnama da odskakuće niz spratove i da će se dokotrljati do Goranovih vrata, i da će on, da bi mi vratio za sve poraze, ubaciti moje okce u svoja pseća rezanca i servirati ih nekoj redovnoj mušteriji.

J.o. v. a. n. a.  Viđao sam je među spratovima često. Išla je kod drugarice s faxa. Studirala je psihologiju i bila jedno čudno stvorenje koje zapada za oko. Toliko čudno da je u toj svojoj čudnosti imala moju pažnju. Znao sam skoro sve o njoj. Ovde svako zna skoro sve o svakome. I zato mrzim ovo smrdljivo mesto. Ali, o njoj sam voleo da slušam. Znao sam da je prilično nezadovoljna što živi tu gde živi, znao sam da voli umetnost, da ima lepu sestru u pubertetu, da joj brat studira van Mitrovice, da je raskinula sa onim kretenom kog je dugo volela... Nisam znao da li pati. Pretpostavljao sam, jer je više nisam viđao tako često. Možda je plakala u svojoj sobi sa stalno spuštenom roletnom. Možda nije. Možda je bolelo uvo za tog kretena koji je negde sek’o vene za njom. Možda je uživala u samoći i plakala i nije plakala i bolelo je uvo za tog kretena koji je negde sek’o vene za njom. Sve istovremeno. Nisam imao pojma. Nisam ni imao od koga da saznam. Znam da je retko kome otvoreno pričala o svom životu. Viđao sam je u Irish pub-u kako sedi s’ nekim društvom koje nije bilo toliko njeno, smeje se, prati pesmu otvaranjem usta i gleda ka ulazu kao da svakog momenta očekuje nekog. Ili nije htela da gleda u Nas- face koje su joj se smučile jer ih je viđala 5 puta dnevno i jednom pred spavanje. Onda bi gledala u telefon. Možda je ponovo očekivala nešto. Ili je samo igrala igrice iz navedenog razloga. Ne znam. Imala je moju pažnju.

            Treba mi psihijatar. Odavno sam počeo da izmičem sopstvenoj kontroli. Imao sam gadnu naviku da spavam do kasno, a onda kad se probudim, ne bih imao volje da ustanem. U grlu mi je uvek stajao pomešan ukus nikotina i Colgate paste za zube. Nisam mogao da zaspem ako ne operem zube. Bila je to bolest. Zaspao bih gledajući tv, a onda bih se budio u 4 ujutru i umesto da utapkam jastuk, ustajao bih i onako u polusvesti prao zube. Vode nikad nema u to vreme, pa sam uzimao Vodu Vodu. Morao sam. Tad me više ne bi grizla savest. Bio sam skroz nezadovoljan svojim životom. Živeo sam sam u dvosobnom stanu, gledao iste mediokritete svakog dana na fakultetu, slušao muziku sa namerom da ogluvim, ne bi’ li prestao da registrujem sav tak idiotizam oko sebe. Ovo ovde bilo je opšte rasulo. Onda bi neko leg’o na zvono. Očekivao sam neku od koleginica koje su se davale za par lako sklopljenih  sladunjavih rečenica, a bila je ili baba sa šestog bez gornje vilice u  ’Fmanji Fu MuFiku MaFo, moFim te bFe, Finko’ fazonu ili ona sa osmog koja je tresla mrve kroz prozor koje bi padale na moj i onda bi sve kokoške sveta doletale i praznile svoje ptičje utrobe. Posle bih sto godina čekao cunami s neba da sve to opere. Ona je pretila policijom. Hm, da.

Iz stana me je ispratio neki patetični grandz, kad sam prilično kivan izašao na ulicu. Padala je kiša. Super. Neću prisustvovati spiranju ptičjeg sranja sa prozora. Nikad mi nije bilo jasno zašto ljudi nose kišobrane kad pada kiša. Meni je kapuljača uvek bila dovoljna. Ako znam da pada. Ako ne znam, kao što sad nisam znao, nastavio bih lagano u ritmu pesme koja me je ispratila iz stana dok mi je to čudo odozgo hladilo glavu i sve u njoj. Krenuo sam ka pabu onako mokar do gole kože. Mali Dzipsi sa kapuljačom mi je u prolazu tražio cigaretu. Dadoh mu dve. Hteo sam da budem besan na sebe a dobar za ceo svet. Ionako nije mogao da ih zapali odmah. Pljuštalo je.

            Ušao sam u Irish ulepljen, žalostan, i s namerom da se naslonim na zid. Stao sam pored WC-a. Smrdelo je kao i u svakom drugom. Pomerio sam se par metara napred. Zapalio sam cigaretu. Naručio pelinkovac. Ponovo se naslonio na zid. DJ je bio prilično smoren jer je spavao za kompom i tražio je neke baladice koje će ceo pab naterati  da naručuje više alkohola. On je pio neki sokić i odjednom je počeo da trese repom iako je ritam bio za sve osim za vrtenje repa. Onda se ponovo smorio i promenio pesmu.

            Spazio sam Jovanu. Ušla je sa istom klapom kao uvek, pokisla, sa levom rukom u levom dzepu od farmerica koje su se od vlage još više skupule oko njenih nogu. Imala je dobrih metar i osamdeset. Duga smeđa kosa. Lepe oči. Cela izgubljena. Prošla je pored i u brzini me gurnula levim ramenom. Okrenula se, gledala me dve sekunde, rekla ’Izviniii’ pevajući, sa facom koju može da složi samo ona i dete od dve godine. Okrenula se i nastavila. Rekoh ’ništa, uživaj’ kasno.. sebi u bradu. Pratio sam je još malo. Zapalio sam novu cigaretu. Dovršio pelin.  Onaj sa repom je pustio Pearl Jam. Pustio sam da stvari idu kuda kog žele da idu. Sve je mirisalo na mokro drvo, težak dim i neki ženski parfem. Disao sam duboko..