Joana

Dobro je što češće menjati sredinu, čisto zbog negovanja nekog zdravog odnosa prema sebi (uvek mislim da (uglavnom) prvo treba misliti o ličnim potrebama), a to će se, više samo od sebe (i to iznenadjujuće) odraziti kako na osobe koje su bitni učesnici u našim životima, tako i na pozitivniji pristup okolini, uopšte. Dešava mi se, eto, da ne mrdnem  nikuda mesecima, i onda zeznem sve moguće teorije o strpljenju i asertivnosti, i pretvorim se u pasivno-agresivnog idiota koji nešto kao preživljava, trpi, pati, a kada se takva osećanja nametnu, neka negativna sila nam fino uzjaše ego, i, elem, krenemo da silujemo sve oko sebe, jer postajemo tol’ko sebični, da ćemo se naterati da učinimo nešto, bilo šta što će naterati tu drugu stranu da se oseća isto tako jadno, iako ne shvatamo koliko nam, možda, to i nije bila namera. Morate priznati da ste barem jednom svesno rekli nešto što bi nahranilo vašu pakost, a pokopalo nekoga koga možda volite previše. Ja jesam. I stid me je da priznam, ali to nije bilo samo jednom. Bilo je mnogo više od jednom. A prilikom izgovaranja svega toga, bila sam isto toliko svesna te količine laži, ali me je ispunjavalo. ’Eto i tebi malo, zaslužio/la si. Moraš da se osetiš kao ja!’.
Kada me zadesi ta ’mesečna’ dozetina nezadovoljstva ( neću sad tu da maštam kako je meni sve uvek lepo, cveće cveta, sunce sija a vetar ćarlija) stvarno umem da se transformišem u poprilično odbojnu osobu, ne konfliktnu, ne nasilnu, ali namćorastu, namrgodjenu i nezainteresovanu za sve iole ljudsko, emotivno, požrtvovano. Ljudsko! Ne radim to namerno, nego više iz jednog jedinog razloga- Umorim se. Umem da ne pričam. I da čekam da me prodje. P.o.g.r.e.š.n.o. V.e.o.m.a. p.o.g.r.e.š.n.o.
Dakle, želela sam da ćešće odlazim negde ove godine. I jesam. Nisam htela sebi da dozvolim stapanje sa mestom u kome živim (a ako do sada niste provalili moje nezadovoljstvo prouzrokovano nemogućnošću ostvarenja bilo kakve inovacije u mom gradu, slobodno se obratite vašem mišu koji će vas bez ikakvih nedoumica odvesti do crvenog kvadrata X u gornjem desnom uglu vašeg prozorčeta), pa sam, eto, upoznala nove ljude, nove ideje, nove ambicije i pored svega toga shvatila da sam jedna srećna devetnaetogodišnjakinja (volim da izgovaram ovo), koja može mnogo i da je jedino što joj treba podsticaj i treniranje volje.
Što se ljudi tiče, svi ovde non-stop ponavljamo priču o nekom međusobnom nanošenju svakojakih zlopatija, a možda se retko kad setimo koliko je u stvari bitno otvoreno razgovarati. Prvo je meni često najlakše da kažem- Šta ti kog djavola zamišljaš ko si ?! Kako možeš da budeš takav/takva? Djubrejednomuškoiliženskoštamijeuživotutrebalodasepetljamsatobom’ i sl. Ali, iz iskustva znam da sam nakon ovakvih ispada samo sebi nanosila štetu. Mnogo više sam dobila kada sam rekla ’Izvini, ali nisi u pravu. Nije u redu. Ja ovako mislim, Ja se ovako osećam, ovako Ja vidim situaciju. Ja (ne) želim.’ E, sad..opet možemo biti smeće i iskoristiti ovo da bi izmanipulisali tog Nekog. Ali pre ili kasnije ćemo se naći na početku. Zato kažem da meni treba treniranje volje. Jer rešiti problem na ovaj način, nimalo nije lako i zahteva strpljenje i sprečavanje želje da nekom u trenutku razbijemo glavu djonom. Tipičan primer- Prevari vas dečko, vi to saznate, i sigurno mu nećete otići pred oči sa pričom ’pa, znaš,  nisi morao to da uradiš,..bilo je tu i drugih izbora..Hajde da ragovaramo o tome, a?’ Naravno da ne. Ljudske nagone je teško kontrolisati, naročito kada neko ima opravdan razlog za razbijanje glave. Iako, to stvarno nije moj fazon. Bar ne u toliko agresivnoj meri. I sigurno neću uzvratiti ’istom merom’. Na meni je da upozorim, pitam, zamerim..Ako taj Neko to ponovo i ponovo iskorišćava, u smislu ’Gle’ ovu budalu...oprostila mi je jednom, oprostiće opet, ja ću samo da se pravim da razumem’, meni jedino ostaje da Donesem Odluku- Da li ja uopšte želim takvu osobu u svojoj blizini.

Elem.

" Grupe na neki način pomažu. Uzgred rečeno, niko ne zna kako. Sve što znamo jeste da nekako deluju. Ima jako mnogo utisaka koje još uvek nisam sredio. Nisam još uvek siguran šta ću pokušati da od njih napravim, pošto je potrebno dosta vremena da se o tome razmisli. Sudeći po tome kako smo sinoć razgovarali, definitno imam osećaj da grupa pruža nešto što ne biste mogli da dobijete ni kad biste sto godina psihoanalizirali jednu osobu. Kada govorite o tome kakva ste vi osoba i kako vas drugi doživljavaju a zatim dobijete slaganje od šestoro ljudi, to je pravo otkriće. Možda nije moguće stvoriti sopstveni identitet ili pravu sliku sebe ako ne dobijete i sliku toga kako izgledate svetu. Pa, to je nova pretpostavka. Ta pretpostavka ne postoji u psihoanalizi. Tamo se ne uzima u obzir to kako vas doživljavaju drugi ljudi. Računa se samo ono što se u sebi otkrili, a što potiče iz vaše utrobe, iz vaše unutrašnjosti, iz vaših snova i fantazija. (...) Kada prevaziđete bol, samospoznaja je na kraju lepa stvar. Lep je osećaj znatu nešto, a ne čuditi se zbog toga, ne spekulisati o tome. ’Možda ne govori sa mnom zato što sam loš; možda su se tako ponašali zato što sam loš.’ Za prosečnog čoveka, život je samo niz takvih ’možda’. On ne zna zašto mu se ljudi smeše ili zašto mu se ne smeše. Vrlo je prijatno kad ne morate da nagadjate. Lepo je moći znati. "

  Abraham Maslov - O životnim vrednostima