Joana

Eto, nisam ni otišla na koncert Darka Rundeka.  Tačnije, znala sam da neću, jer nisam bila previše zagrejana. Navodno, to mi je bio dobar izgovor za beg odavde. U stvari, htela sam samo da odem. Muka mi je od ovih mediokritetnih mozgova. Dakle, pobegla sam od ljudi. Hm, ko bi rekao.

 Moj dragi brat se pobrinuo da mi verbalno naslika atmosferu, toliko da sam sebe zamislila u prvom redu kako padam u trans dok Izabel svira violinu iza 12 ptica. Ili zvuk trube...Osećate li magiju u tim melodijama?  Hm..Hm Hm...Da. Nisam otišla na koncert. Trebala sam. Umetnost mi lako menja život. Umem da je osetim. I čini me srećnom, ma koliko to zvučalo bolesno. Sitnice su mi oduvek bile draže.

            Oduševljava me svetlost na Karaburmi. Dan i Noć. Uvek ima svetlosti. Gledano iz ’kao da je svetlost jedino što mi je u životu trebalo’ perspektive. I mnogo me nervira kad ceo sat pomerim unapred. Inače, nisam vodila mnogo računa o vremenu. Nisam stigla! da mislim o vremenu. Videla sam sebe na drugom mestu. Videla druge na svom mestu. I sve to funkcioniše. K’o mnogo puta do sada. 

Koliko god shvatale sve kao zajebanciju, počinjemo da razgovaramo sa nekom ozbiljnošću, uz kafu i plazmu ’ne puštam te da odrasteš’(ovo nije trebala biti ironija). Krug pravih prijatelja se uvek svede na jednocifren broj, paran ili neparan, zajedno sa trocifrenim brojem svega što znamo jedne o drugoj. Ivana mi je držala predavanja o samopoštovanju kao prvaku koji uči deljenje  reči na slogove. Draga, znam ja sve to..ali na trenutak mi se učinilo da mogu da zaboravim tu lekciju, čisto da vidim koliko će koštati. Rizik mi uvek donese ili potpuni poraz ili vredno iskustvo. Ne brini, nisam ja povređena. Naučila sam. To je sudbina.

U dvadeset petici mi palo na pamet da uzmem olovku i papir, i nacrtam obuću ispod sedišta. Ljudi nisu svesni da položajem stopala prave zanimljive oblike. Uglavnom je bilo onih ukrštenih. Ali!  Pažnja mi je odletela na oči čikice sa sedim brkovima i štapom, koji je, zamalo, slomio glavu jer je vozač neandertalac uleteo u krivinu tripujući se da snima Taxi 3, i da će mu, ako ’do jaaaja’ zakoči, dobra plavuša sesti u krilo. No, ništa od Taxi Trojke, a ni od plavuše, stari čovek je samo uzdahnuo i gledao kroz prozor, verovatno pitajući se da li je prošla stanica ipak bila njegova. Bilo mi ga je žao. Baš. I danas mislim na taj izraz lica.  Svega ćete se nagledati u onom gradskom prevozu.

            Miloš mi je rekao da je bolje da crknem nego da živim reprize. Da, iako je sve to ponekad, tj., veoma često, itekako nametljivo, (repriza, ne crkavanje), moram da znam ko sam da bih izbegla šablonsko vegetiranje. Kako onda znati ko si?

~ Uvek sam, a nikad do kraja, večer u gradu ti donese neki lek u nekom kutu gde samoća se zbraja....kad upale se svetla, ode dim, a miris noći opet postaje stvaran..~

Trebala sam da odem na cert.

Stao sam ispred ogledala i brojao rebra. Svaki dan izbrojim više ..ili manje, zavisi od raspoloženja i toga da li sam u izmenjenom stanju svesti, ili da li sam u svesti uopšte. Kad završim s’ prebrojavanjem, ako sam svestan, otvorim tubu gela, i snabdem  svoju čirokanu količinom dovoljnom za ceo dan. Ako nisam, potrudim se svim silama nesvesti da odvrnem slavinu i zavalim glavu u lavabo kao na perjani jastuk, dok se ne setim ko sam, kako se zovem, gde sam bio pre prebrojavanja rebara, i da, kako se zove ono malo, plavo, žensko na levom kraju mog rasklopljenog dvoseda. Kad dignem glavu, i shvatim da šrafovi na ogledalu prete popuštanjem, pomirim se s’ činjenicom da imam četiri oka plus podočnjaci, nateklu glavu i kosu bez frizure, pola mokru, pola ulepljenu od jučerašnje doze jeftinog gela. Mirno izađem iz kupatila.

            Ne sećam se kad sam sebe gurnuo u ovaj kadar. Moja inteligencija se dobro udružila sa egom, pa sam u tako savršeno usklađenom sklopu ličnosti sebi pomerao granice. Otišao sam iz jedne rupe. Došao u drugu, bolje našminkanu I drugačije akcentovanu, ali tragično prozirnu. U njoj sam I ostao..ali bez posebno opravdavajućeg razloga. Nisam vezan za ljude. Nemam foto-albume. Sviram trubu. Nosim odelo uz crvene starke. Opijam se. Ne volim. Živim sam.

            Bilo kakvu pokušaji pozne promene bili su bačeni sa ostalim prljavštinama u crne kese. Iznenadni poraz nema baš neku definiciju. Život je presečen na pola . Na pre I posle. Sa predumišljajem. Moja Nespremnost. Juriš krvi u mozak.  Pre sam zakopao uz mnogo vremena. Posle je posledica. Ljudi su se namnožili I imaju programiranu svest . Povređuju. Ostavljaju. Lažu. Dvolikuju. Mrze. I  tako opstaju. Kao u filmovima o besmrtnosti. Dakle, ja živim posledicu I previše me je osvojila uloga Kamijevog Stranca.

            Njoj sam dosta pričao o Jevrejima jer je to I tražila. I sam sebe sam zadivio sposobnošću dočaravanja holokausta, i vrištao 20 minuta ne bih li još više ostavio utisak žrtve. 20 minuta je bio maksimum uvertire u smrt. Hiljadu I po njih dnevno puta 20 minuta. Mnogo vrištanja. Preterujem u realizovanju prošlosti. Preteruješ, rekla je. Preterao sam. Tražila je da preteram.

 Kaže mi : Samo sam pitala u kojoj crkvi se moliš…Nije mi bila namera da ti kradem naviku, ili ploču pod ikonom…nije ona za moja kolena. Ti si mi jedina prečica do Boga…zato, moj drveni krstić nosi sa sobom uvek jer je svakako sigurniji u tvom dzepu. Ja ću praviti sranja za oboje. Ti pali jednu sveću za oboje. Ti ćeš misliti o čemu razmišljam. Ja ću razmišljati kako da iskupim sebe još za koji neuspeli pokušaj samodokazivanja da ti imaš grešku. Uporno pokušavam da te izjednačim sa sobom. Velika sam ja ironija.

Umetnost manipulisanja. Obostrana.