Joana

Svet nije nastajao..postojao je oduvek ..obuhvaćen svojim apejronom. Ja nisam svet. Jer ne postojim oduvek.  I beskonačnost me nije obuhvatila. I neće. Ono što je Vama, Gospodine Veličanstveni Iluzijo Apejrona, nejasno, jeste da ja nemam vremena. I nemam sedam i po milijardi  godina života. Čija će glava tada goreti zasađena u Suncu, ne znam..realno razmišljanje o budućnosti mi je zakržljalo. A Vama je, Iluzijo, budućnost servirana na najskupljem srebru. A odakle Vama ta vidovitost odjednom? Oprostite mi, ali.. jesam li i ja tu servirana? Kako izgledam? A? Ljubim li Vas suvo, mokro ili nemam usta? Ili mi je i jezik isečen? Vi ste krvoločni, iako Vam je beskonačna dobrota facijalno ušivena. Žao mi je, ali....vratite me u moju muzičku kutiju. Molim Vas? Okretanje je moja profesija. Unutar najdubljih tonova kontrabasa.. Igraću. Ali ne uz Vašu muziku.

Uspela sam da osetim zamišljeni bol.

Danas...

Jak udarac o asfalt !

Čak sam osetila i gubljenje svesti..

A zaklela sam se sebi odavno

da ću prestati da mislim o odnosu materije i duha.

Anatomiju anđela i dalje iščitavam dok spavam.

Moja konstantna greška je ta! Uvek me je palilo sopstveno ispiranje mozga.

Zato, kad bude vreme za vrisak i pomodrenje svake vene

Neću disati kao uplašeni astmatičar...

Izmisliću neku aspirin melodiju i cvileti

Klatiću se u mestu jedno vreme..

Bol neće biti stran jer je već bio u osetu.

Imam dijagnozu.

″Draga Nina,

Mnogo je prošlo od kada nismo razmenile pisma. Ili mi vreme sporo prolazi?! Ne znam...Da li je sporo ili previše brzo? Čini mi se da nikada nisam uspela da pronađem sredinu.

       Rekla si mi da želiš da ti pišem o tome kako ga trošiti, na koji način sve one ideje u glavi pretvoriti u stvarnost. Imam ih mnogo, zaista, ali nekako uvek ostanu samo u mašti, teško se pretvaraju u reči.

      Ovde, reči su izgubile smisao. Ne samo moje! Na njima je da se talože unutra i pritiskaju. Ovaj grad se pretvorio u veliko ćutanje. Rekli su mi da postoji bezbroj razloga! Nisam pitala...Zašto?! Još uvek veruju u moju dečiju naivnost. Ne znaju da me je upravo to ćutanje nateralo da odrastem...Ćutanje i reči bez smisla.

     Ne znaš šta je to gledati kako se sve oko tebe raspada! Tiho...skoro nepimetno. Niko više nije isti kao ranije. Svako postaje čudan na svoj način iza pogleda u kom leži strah. Juče posmatram čoveka koji je ostao bez ičega- doma, porodice, osmeha.. Svoj duh ostavio je dole- južnije. Pored njega pas tromog koraka. Ponekad, tako tužno pogleda svog saputnika, i nastave tako obojica. Nešto ih je povezalo- samoća, sigurno. I uvek su prisutni tu negde. Kao da žele da podsete da nikada ništa neće biti kao ranije...da neke rane ipak ne mogu biti zalečene. Prolaznici ih pogledaju krišom....Samo pogledaju, i urade ono najprostije- produže..setivši se svojih sekundi tamo, koje su, možda , njihov život izmenile iz korena. Prizivaće Boga i ponovo tragati za tom trunčicom mira koja sakriva gorčinu i bol...godinama vlažne poglede.

     Primetila sam gnezdo gavrana na najlepšem drvetu u gradu. Nasmejala sam se, ironično..slušajući zuk koji skida sve maske i budi realnost. Ipak, ostajem još neko vreme u svojoj ″dečijoj naivnosti″...Sigurnije je i bezbolnije. Ti- piši mi, pošalji koju raspevanu pticu...Možda će poželeti da poleti u ovom pravcu.″

                                 Nevena J. / 5. razred 

(rad koji je osvojio prvo mesto na literarnom i likovnom konkursu HBO Ramondia Serbica, Beograd)                       

Moj nesumnjivo ograničen krug ne dozvoljava bilo čiju blizinu ...Poštuj njegove numeričke granice, i nećeš narušiti idealnost o kojoj toliko govoriš..

Ja sam u centru..

Prečnik je mali..ali precizno iscrtan okolo!Živeti znači biti svestan..

Svest je uvek svest o već doživljenom...

I bez sumnje u sopstvenu percepciju jer..

Oblike ili vidiš ili si samo onaj ko ne ume da oseti..

A ovaj te bode prisustvom!

Pažljivo,

Štit moje individualnosti će te ili odbiti ili pustiti unutra..

Sve je stvar tvoje volje

I moje želje..

Sedeli smo na bedemima i pili najjeftinije pivo. Tada mi je bilo super zanimljivo. Shto? Bila sam balavche, u pravom smislu balavosti, koje se lozilo na taj otrcani "cooool" fazon, gradila sam neku teshku buntovnicu preko, a bila manja od same sebe. Pivo sam gutala na silu, bila odushevljena shirinom odece, uvek izlizanom pozadinom od sedenja,  dobrim patikama koje sam jedva isprosila od roditelja, i kratkom ulepljenom kosom , tek isechenom...bila je i previshe barbi da bi ostala duga, i sam njom nisam mogla biti ono zeljeno. Tih dana sam chitala o konformizmu neshto....valjda sam se i pronashla u tome... pa sam tako povredjena, shvativshi da i jesam bila jedan konformista sa manjkom samopouzdanja, ishla toliko protiv sebe i isticala karakter...na prvi utisak - Jak! Nije ga bilo, u stvari..
Nije bilo mladjih u drushtvu, i to mi je smetalo...ali sam uvek uspevala u odrzavanju Njihove paznje. Prija kad si prihvacen. Iako to podrazumeva igranje fudbala, muvanje "luzera" uz podsmevanje, spaljivanje machki, iskakanje kroz prozor na 101 nachin, pa i zaljubljivanje u pogreshne..
Naravno, bilo je onih koji su mi pogledima na chelo lepili etiketu "Mrsh odavde!"  I nije fora kad te svi vole. . .
Bila sam navuchena na " In bloom"  koju sam sluchajno snimila, pa se vokmen raspadao zajedno sa mnom dok se jednog dana stvarno nije raspao na jedan deo, drugi deo, moju jedinu "in bloom" kasetu, i dve baterije. Valjda sam se previshe uzivela u skakanje, ili shta vec... Ludela sam za dechkom koji je bio malo stariji, imao je martinke  i bio ruzan,(kasnije cu shvatiti da sam bila zaljubljena samo u martinke), pushio k`o smuk, i nije ni znao da postojim... Jedan "susret" s` njim odvlachio me je u duboke krugove depresije - ostajanje u senci nikako nije bilo za mene ... (mnoogo kasnije ce mi lichno reci da sam bila najsladje bice u kraju, ja njemu za martinke, naravno...).
Razbijam glavu pokushajima koji bi me odveli do saznanja: Shta se to, kog djavola, sa mnom desilo?! Ostala sam buntovnik , ali potisnuti onaj...kosa mi je skroz barbi sada..."in bloom" sam chula pre par minuta, posle trista svetlosnih godina, ljudi koji me upoznaju mi i dalje veruju, ali me vishe ispituju pogledima, martinke nemam dan danas jer mi nisu neophodne, ne padam u depresiju zbog ljubavi, mrzim pivo i ne brishem prashinu pozadinom sa lokalnih plochnika. Anarhista u meni je zakopan...