Joana

Slushao sam njene halucinacije.. nikada nisam ni pokushao da ustanem, uhvatim je za zglobove, udarim je, ne...samo sam gledao kao manijak, sa uzivanjem, video sam da je muchila sebe..mene nije mogla vishe, postao sam  vladar ravnodushnosti, vladao sam...njenom nesposobnoshcu, njenim grehovima iz proshlosti, ubijao svaki milimetar nade da cu ikada moci da oprostim...Kurva! Ovako je bilo lakshe! Meni  je bilo lakshe. Njoj sam  ishchupao svaki pokushaj volje za olakshanjem. Zeleo sam da je bude stid same sebe i chekao dan  kada ce je svest podsetiti na dubinu blata u koje se uvalila. I nisam otishao. Iako sam imao gomilu ogadnih razloga. Ostao sam....da je muchim prisustvom. Sjeban..ali dobar  glumac. Ko zna koliko mi je stvari precutala. Mogao sam da sebe da ubijem razmishljanjem, i bolelo me je uvo za sebe, ja vishe nisam bio ja, ali sam hteo da znam.Prichinjavalo mi se da cujem prichu o njoj u svachijim ustima, okretao se... gledao..zamishljao lik najprikladnijeg i najcinichnijeg moguceg krivca da krvavi bes koji sam skupljao istresem i ugazim ga kao poslednje govno iz coshka.  A opet sam bio ona najveca, najsmrdljivija zena koja plache  iza zavese i udara u stakla, drzeci se za modre pesnice, udishuci svez vazduh k`o da mi je poslednji. Imam ne znam ni sam koliko fotografija...crno belih, u boji, pomislili su drugi da sam bio psihopata, zaludjeni umetnik... ljudi sa spratova su mi gledali u kese koje sam do vrha punio iskorishcenim filmovima i iseckanim  papirom. Pravim sam popunio zidove, imao sam svaki deo nje  u svakom delu pogleda, zivot mi je bio tako glupav, da vishe nisam imao shta da izgubim.  Jednom me je pitala ko je Ta na slikama... " Shta mislish?" odgovorio sam pitanjem.. Okrenula je glavu i nastavila da se klati u mestu, nije se prepoznala, ni mene vishe ne prepoznaje, pochinje da rezi svaki put kad joj se priblizim. Shta sam radio tu i dalje, onda? 
Spavao sam na patosu, obuchen, nepresvuchen  nedeljama, bradom sam mogao`ladno da zakoljem nekog, opet me nije bilo briga. Vazno je da sam je drzao na oku. Mrzeo sam tu sobu. Sve je bilo k`o iz podzemlja, plafon je padao tako nisko da sam mislio da cu se jednog jutra probuditi ispeglan. Soba je volela nju. Sluzila je njoj. Pa je i mene tretirala k`o slugu.
Probudio me je zvuk kljucheva jednog  jutra. Nisam je zatekao na krevetu i kao ispamecen sjurio sam niz stepenice..cuo sam korake, pratio senku na medjuspratovima, gadio se sam sebi..bio sam jadan ..najjadniji jadnik dok onako jurim za nekim ko bi pre pojeo sopstvene ruke nego stavio na moje lice i rekao ..ne znam shta..bilo shta. Stajala je na prizemlju kada sam, preskakavshi po tri, chetiri stepenika, jedva dishuci stao k`o ukopan. Bosa. Grli kolena. Zavaljena na beton ulaza, gde su sinoc nezasiceni narkomani ispraznili svoje utrobe i otishli. Priblizio sam se lagano, kao da hocu da je zgrabim i stavim u dzep. Seo sam ispred  i gledao je u ochi. U rukama je drzala fotoaparat ..otvarala je usta, peva neshto u sebi. " `ajde sa mnom" , rekao sam. U ritmu pesme odmahnula je glavom i kaziprstom zaustavila suzu koja je istog trenutka klizila niz lice,  zatim je istim prstom sa izgrizenim noktom prenela kap na moj obraz. Nije bilo zavesa, samo ona, ista kuchka bez koje nisam mogao. Uzeo sam joj ono chudo iz ruku i uplashio je sekundom blica..Ustao sam , bacio sliku u njeno krilo, onako jadno, i bezizborno povredjeno kao da sam pljunuo po svemu..okrenuo se i otishao. Pevala je naglas, chuo sam  ...moj optereceni um je chuje uzastopno...ali sam otishao. Vec zelim da se vratim..

 ....see men come and go
But there'll be one who will collect my soul and come to me

Two-thousand miles away
He walks upon the coast
Two-thousand miles away
It lays open like a road

Dear God, life ain't kind
People gettin' born and dyin'
But I've heard there's joy untold
It lays open like a road in front of me ...

Jednostavno se vratio. . .

...ja cu jednostavno otići. Sve moje ce ostati. A moja ramena su i previshe koščata za nošenje betonskih zidova koja su mi bili i otac i majka i voleli me kao usvojeno kopile..kopile koje se transformiše  i broji pukotine na njima, čekajuci konačno rušenje. Sebično kopile. Zatrovane krvi. Apsolutno. Izdati one koji me ne puštaju na hladnoću sveta...tamo negde, vani ..izudarati samu sebe i klečati dok je koža josh uvek vrela..i samo pratiti pogledom naprsli okvir, ne vishe beo, i dalje leden, betonski leden, dok se zaklinje da ce mi oprostiti  rečima ljubavi.
Klečati..
A savršeno odglumiti nepovredjenost.
Prebrojati modrice i slagati :
"Neko je samo zeleo da se poigra mojim telom!"
Kamo srece da je hteo..kazu da je sveto ..
Svako danas veruje u Boga..
Budalo, nije sveto..vidiš li...?
Plavo je ..crveno je..Nema one gospodske beline!
Klečaću..
Udarati..
Prstima pratiti naprsline..
Moje i mojih zidina
Klečati..
Ne moliti se..
Zatvoren mi je pogled ka Njemu..
Jer sam kopile..
Jer ne umem da oprostim...
Jer glumim i
Lazem
Kad ne smem
Jer cu uništiti sebe
i sebe i ponovo sebe..
a toga necu ni biti svesna..
jer ne umem da sklopim ruke i chujem iluziju..
Zvona nikada nisu udarala dovoljno jako
da bi prelomila napuklo..
Nije sveto, vidiš li?
Svaka kap iz očiju osetila je njegovu grešnost
Uz pesmu...
onu zadržanu..
Plakaću
I igrati
Kao kopile...
U beloj košulji sa ledjnim kopčanjem..
Modra
I nebožanstvena
Uokvirena
Praveći se da sam pronašla osećaj..
Onaj zaštitnički..
Dugo traženi
Odsanjani..