Joana

Umetnost osetite ili ne. Ne treba vam natprosečni IQ za istu jer ista je nešto najjednostavnije što može da vam se desi, a istovremeno ume da reši neke vaše, pa i najkomplikovanije unutrašnje sukobe. To je vaš ventil. Vaša strast. Ljubav. Patnja. Instikt. Energija. Sreća. Depresija.  Umetnost je vaš život. Ako to ne umete da osetite, onda ste, što bi rekla moja koleginica, Dziber. Ili, da se stručno izrazim- onda ste promašen slučaj.

 Poznato je da kod većine umetnika postoji prisustvo neurotičnih konflikata. Međutim, nisu svi konflikti, kao ni kompleksi, patološke, to jest, neurotične prirode. Umetnik, što je veći, to više uspeva da neurotične elemente u svojoj ličnosti transformiše, prenese na umetnički način u svoje delo, istovremeno čisteći sebe iznutra. Dakle, umetnost može biti veoma progresivna. Ali i veoma regresivna. Umetnik koji svoj libido (ne seksualni, već životni) ne uspe da usmeri ka pravoj ventilaciji, skrenuće. Otseći će sebi uvo. Prst. Polni organ. Prosviraće sebi glavu. Ili će u potpunosti potisnuti svoje stvaralaštvo, i postati neko drugi. A to je ona priča kada se ličnost krije od svoje senke. Onoga čega se stidi i zbog čega se boji da će biti osudjivana. Sve u svemu- za’ebani su to ljudi.

Elem....

1. Mene umetnost pokreće. Urodjena mi je prekomerna emotivnost, a gde ima emocija ima i umetnosti, ja mislim. Urodjena mi je i podnošljiva doza pesimizma. Dakle, kada patim, umem da stvorim mnogo toga. Kažu da patnja umetnika i relativno zdravog čoveka nije ista. Umetnik se bavi patnjom. Prihvata je. Tek onda oblikuje u šta želi. I da se razumemo, ne svrstavam sebe u umetnike još uvek. Još uvek nisam stvorila nešto dovoljno veliko. Što ne znači da nemam nameru. A samu sebe često iznenadim.
2. Niko nije sačuvao moje prve crteže. Kažu da su bili precizni. Ali ih nikada nisu uzeli za ozbiljno. Pa ni ja, iskreno.  Prvi kvalitetniji crtež uradih sa 10, 11 godina, jer su B6 olovke za mene bile nepojmivo savršenstvo. I senke. I oblici.

U osnovnoj me je profesor poprilično forsirao. Znači, dosta toga sam i naučila. Zato ne znam da li se radi o urodjenom ili naučenom talentu. To mi je, manje-više, nebitno.

3. Što se slikanja tiče, smatram da tu definitivno nije potreban talenat. Dakle, samo originalnost, i, ponoviću se, sposobnost da osetiš sklad. Da sebe strpaš u boje. Ili barem ono što želiš da bude strpano. Lično, retko kad sam umela da radim na zadatu temu. I ne umem da nacrtam likove po sećanju (razlog zašto mislim da nisam talentovana). Uzmem četkicu, ugljen, olovku i povučem liniju. Često me iznenadi dokle to može da me odvede. I ne mogu da opišem koliko me sve to smiruje.

4. Pisanje. Hmmm. Počelo je u srednjoj zahvaljujući profesorici srpskog. ’ajde, evo ti papir, tema ti je ’Razmišljam o...’, nemoj da mi ukrašavaš, grozim se kiča, nego napiši mi realnost. I ’leba ti, nemoj da si tako mirna.’’

Onda sam škrabala dnevnik, a nešto kasnije i saznala za blog. Ovde sam ono što mislim da jesam inače. Ne volim da bude ljigavo, slatko, bljutavo romantično jer su me okolnosti naterale da shvatim da isto ne postoji. Realno, drčno, bezobrazno sa emocijama (jebiga). To je moj stil. Jeste da sam u poslednje vreme zakržljala i nemam neku preteranu volju za pisanjem, ali znam da je privremeno. Zavolela sam blog. Stvarno. I ni za kakvu net stranicu ne bih menjala ovu ribu sa pljugom. A nisam pušač. Smajli.

5. Muzika. M.u.z.i.k.a.  Zamislite život bez muzike?!  T.u.g.a.

Šta ona može od mene da napravi, niko ne može. I da, ložim se na muzičare. Neko na bildere, ja na muzičare. Ni slikari mi nisu tako srodne duše. Pisci tu i tamo.

6. Jebote, šta da stavim pod šest?

7. A pod sedam?

8. E, da...što se stila oblačenja tiče... ne znam. Mislim da se ne odajem preterano na taj način. Čak mislim da me ljudi na osnovu istog nikada ne bi provalili kao osobu kakva jesam. Ma, da..nema šanse. A i to je moj cilj. Što se manje odajem, dajem im manje povoda da trpaju nosine gde se ne može. Al’ to je već treća priča.

Hm.. Ne bih da prozivam dalje..neka vam svi ovi već napisani postovi o umetnosti budu podsticaj. Kisiz.

Neopisivo je hladno za ovo doba godine. Ne volim januar. Ne volim ni februar. Obojica su asocijacija na mraz, gojenje, duševni umor, parenje mački, samoubedjivanje da je Nova godina sve novo, a u stvari samo podmuklo podseti koliko si dugo u mestu. I nešto pada. Nije sneg. Nije kiša. Ne vidi se, ali se oseća.  Prsti mi se smrzavaju u šaci, zgnječeni su u dzepovima, bole i svrbe istovremeno. Hladno mi je za nos, za oči, idu mi suze, mokre su mi čarape. Piški mi se.

 Imam neobjašnjivu naviku da svakom trenutku dam melodiju koju zasluži. Pevušim nešto depresivno, a istovremeno psujem ležeće policajce što mi štete djonove kada pri mahinalnom hodu udaram o iste. Oblije me vrućina na par sekundi. Okrenem se. Nema nikoga ko bi se smejao. Jebiga. U kontejneru se dimi zapaljeno đubre, zadržim dah i stiskam zube. Dve mačke poprilično porničarski komuniciraju. Gade mi se, oduvek ih mrzim.

  Ne znam šta radim u ovoj ulici sada. Deluje previše kasno za moja patrijarhalna ograničenja. Ne znam ni zašto namerno usporavam kad uvek bacam korake kao da me neko neprestano juri, a ironija je ta da nikad nema nikoga okolo. Ironija je ta uvek osećam tuđi dah za vratom. Ironija je ta da mi treba da se pomolim. Ironija je ta da me je sramota i da pomislim na to. Praštaj mi od večeras. Bog je oduvek bio na tvojoj strani. 

’ Arhetipovi i razvoj ličnosti’, Karl Gustav Jung

’..Pojedinac pre svega mora da upozna svoju Personu. Po Jungu, Persona je maska koja simulira individualnost, socijalno poželjna slika nas samih koju emitujemo u spoljašnju sredinu. Sam termin označava masku koju je nosio glumac i koja je karakterisala ulogu koju je igrao u antičkoj drami.

Persona je socijalna uloga, maska čija je prva funkcija da ostavi određeni utisak na društvenu okolinu, a druga da skriva našu pravu ličnost, njeno unutrašnje jezgro. Svaka profesija, kao i bilo koja društvena uloga, ima svoju karakterističnu Personu, sistem osobina, vrednosti i ponašanja koji se u određenoj kulturi očekuje od nosioca te uloge. A iza ove fasade, postoji naše ’pravo’ lice koje mi svetu nikada ne pokazujemo jer ga prikrivamo pomoću Persone, ’maske glumca’.

Ona je poput kože i odela i ima ulogu da našu unutrašnjost štiti od spoljašnjih nepovoljnih, štetnih uticaja i povreda, ali i od neželjenih pogleda drugih ljudi u našu psihičku intimu.

Persona predstavlja spoljašnjost ličnosti, onaj deo okrenut ka društvenoj sredini, a to je određen sklop socijalno visoko vrednovanih crta ličnosti, stavova, ideala, držanje, kao i stečen način ponašanja, hoda, sedenja, osmehivanja, češljanja, oblačenja, rukovanja i td. To je ono ne kakvi mi stvarno jesmo, nego kakvim bismo želeli da nas drugi vide, naše ’lažno ja’. Persona je ono što čovek u stvari nije,  ono što on i drugi ljudi misle da jeste...’

Ako vas zanima ostatak- kupite knjigu. Razlog mog prepisivanja ovoga nije nešto posebno specifičan. Ja sam trenutni nebitnik. Junga volim. Nemam nikakvih problema i osećam se dobro. Ništa preterano. I znam da je Vama, dragi mi blogeri, stalo do mene. Smajli.  Srećna Vam Nova.

Sad skidam personu umivanjem i idem da spavam. Pa-pa.